Бранко Радичевић (Брод на Сави, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) био јe српски романтичарски песник. Написао је 54 лирских и седам епских песама, велики број писама и један одговор на критику.[2]
Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма.[3] У спомен на песничку тековину Б. Радичевића сваке јесени на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.
Биографија
Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године у породици Тодора (Божидара) и Руже Радичевић, кћерке богатог Вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алексије.[7] Крштен је сутрадан од стране кума Јанка Божића, грађанина бродског. Бранко по оцу води порекло (из Бољеваца) старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију.[8] Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко (посрбљено име). Бранков отац Тодор је био царински чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.[9] Мајка Ружа (1802—1833)[10] умрла је прерано од туберкулозе, када је Бранко био дете. Баба по оцу била је Стана рођена Стајчић у Купинову 1781. године.
Његово порекло је било предмет спорова, а по једном предању преци су му из Зете.[12] Голуб (новине) су такође о томе писале.[13]
У родном граду (данас носи име Славонски Брод) по Бранку су носиле назив две школе, данашњи Стројарски (машински) факултет (тада гимназија) и основна школа Ђуре Пилара у Бродском Виногорју. Једна улица је названа по њему, а имао је и две спомен плоче, на родној кући и старијој гимназији, данас Машинском факултету. Пред рат деведесетих година 20. века (1991. године) све је то уклоњено, а од нестанка је сачувана само једна спомен плоча са Машинског факултета која се чувала у депоу градског музеја. Она је настојањима Срба из Брода 2018. године опет на јавном месту. Постављена је у порти православне цркве у изградњи (након што је срушена 1991. године). Осим неких Срба који су присуствовали свечаности поновног откривања спомен плоче, свечаности се није одазвао нико од званичних представника града и жупаније.[14] Српско народно вијеће покреће иницијативу, те 2024. године у Славонском Броду бива отворен Српски културни центар назван по Бранку Радичевићу.
Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом Песме написао је на народном језику.[9] Бранко Радичевић је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама се интензивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев Рат за српски језик и правопис и Његошев Горски вијенац, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да оболева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине,[15] покушавајући да нађе себи лека, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
По савременику Аци Поповићу Зубу, Бранко је био: лепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он те врсте демократије није трпео.
Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао,[16] Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви[17] а сахрањен је на бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године.