Бранко Радичевић је рођен у Славонском Броду 18. марта 1824. године у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог трговца Јанка Михајловића из Вуковара. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са њемачког језика Шилеровог „Виљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години животa.
Породица му се 1830. преселила у Земун, гдје је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и њемачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Страшилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, гдје му је отац био премјештен 1841. године. У Темишвару је преминуо Бранков брат Стеван.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим сљедбеником Ђуром Даничићем.
Бранко Радичевић је био сљедбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Пјесме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве пјесме. Када се разболио, почео је да пише тужне пјесме (елегије).
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу пјесама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског пјесништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завјета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове побједе.
Због револуције која је захватила Хабсбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живио је по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донјеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су Бранка протјерале из Београда.
У то вријеме је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. објавио је још једну збирку пјесама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је 29 година. Постхумно збирку пјесама је објавио његов отац Теодор 1862. Српска омладина је испунила пјесникову жељу и године 1883. пренијела је његове остатке из Беча на Стражилово.
По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну.
О Бранковом стваралаштву
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле пјесме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те пјесме су првенствено пјевале о радости и љепотама младости. Ипак, већи дио својих пјесама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне пјесме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевићева прва збирка пјесама је доказала да се и на народном језику могу испјевати умјетничке пјесме.
Најпознатије Радичевићево дјело је поема Ђачки растанак, у којој је опјевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. . Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена послије Радичевићеве смрти, је једна од најљепших елегија у српској књижевности, у којој је пјесник предосјетио блиску смрт.
Поред лирских пјесама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских пјесама. Двије епске пјесме изашле су 1851. као друга збирка пјесама. Остале необјављене пјесме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку пјесму и мјестимично на Џорџа Бајрона, али није успио да створи озбиљнија умјетничка дјела, па његов рад није доживио славу његових лирских пјесама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну пјесму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика.
Збирке пјесама:
- Пјесме I (1847),
- Пјесме II (1851),
- Пјесме III (1862, објављене након његове смрти).